Kada se postidimo, često pomislimo: “Zemljo, otvori se!”, i to je svakako jedno od onih neprijatnih i nepoželjnih osećanja. Određeni teoretičari govore o njegovom toksičnom dejstvu na blagostanje ličnosti. Tako Karl Gustav Jung tvrdi da je stid emocija koja jede dušu dok drugi naučnici zastupaju mišljenje da stid ima svoju funkciju u razvoju pojedinca i to u socijalizaciji deteta.
S obzirom na to da se izrazi stid i krivica često koriste kao sinonimi, pokušaćemo da razjasnimo ova osećanja tako što ćemo razlučiti njihova osnovna značenja.
Svaka emocija ima svoju funkciju: strah da nas upozori na neku opasnost, ljubav da uspostavimo pozitivan odnos sa drugom osobom… Stid je detinje osećanje koje ima svoju ulogu u razvoju svakog pojedinca. Što smo zreliji, on se postepeno gubi i prelazi u osećanje krivice. Na toj prekretnici uviđamo važnu razliku između neadekvatnosti sopstvenog bića (stid) i neadekvatnosti sopstvenog ponašanja (krivica).
Dakle, stid je vrsta straha koju osećamo kada procenimo da smo nekim svojim postupkom doprineli da okruženje o nama misli negativno. Dok osećamo krivicu, mi u stvari prepoznajemo da je neka naša odluka bila loša i u suprotnosti sa moralnim vrednostima koje zastupamo, a stid nas upozorava kako je potrebno da se bolje i primerenije ponašamo.
Crta ličnosti
Kada neko hronično i preterano oseća stid, tada to najčešće prerasta u crtu njegove ličnosti, odnosno – stidljivost. Takav pojedinac uglavnom pokušava da izbegne socijalne situacije, kontakte sa drugim ljudima ili trudi se da ne skreće pažnju na sebe. Ovakvo ponašanje može znatno redukovati život jedne osobe i onemogućiti je u zadovoljenju njenih želja i ostvarenju sopstvenih potencijala. U osnovi ovakvog stida može da bude čitav niz uverenja kojima neko sam sebe obezvređuje i čini da se oseća manje vrednim.
Uobičajeni telesni pokreti u trenucima kada osoba oseća stid su spuštanje glave, potreba da se na bilo koji način zakloni lice, crvenilo obraza, ponekad znojenje, grčenje tela i slično. Zbog ovakvih manifestacija koje su u svojoj suštini neprijatne, prirodna reakcija je da se izbegnu situacije u kojima se oseća stid.
U terapijskom smislu, to ne rešava problem. Naprotiv, takvo osećanje dovodi do paralisanja u socijalnim interakcijama, a okolina takvu osobu može doživljavati kao hladnu i distanciranu.
Strategije u prevazilaženju
Na osnovu svega navedenog, moramo se složiti sa činjenicom da je stid jedna od najneprijatnijih emocija, ma kakvu funkciju imao. U njegovom prevazilaženju koriste se različite strategije i tehnike.
Važno je da se upoznamo sa uzrokom preteranog osećanja stida, jer da bismo pobedili neprijatelja, moramo prvo da ga upoznamo. To možemo da postignemo razgovorima sa psihoterapeutom.
Paradoksalno, iako stidljive osobe reaguju povlačenjem i izbegavanjem, ono što je za njih blagotvorno jeste upravo suprotno – da pričaju o sramotnim događajima, pokažu drugima kako se stide i da namerno rade baš one stvari zbog kojih imaju ovo osećanje.
Kada ih iznesemo na videlo, često shvatimo da one nisu tako strašne ni nama, a ni drugim ljudima. Takođe, pomaže i razvijanje duhovitosti i samopouzdanja, kao indirektno lekovite strategije.
Često umesto očekivanog podsmeha i odbacivanja, zadobijamo poštovanje drugih kada se sami sebi smejemo. Ljudi vole otvorene osobe, a otvorenost podrazumeva da priznamo i sopstvene nedostatke. Kada stid čuvamo za sebe, mi ga, zapravo, hranimo. Ukoliko se odvažimo da ga podelimo sa drugima, mi ga se, u stvari, odričemo.
Autor: Goran, Foto: Yuri Arcurs/Shutterstock
Ostavite odgovor